за чиграма груди које су моје биле,
кроз окна улазио у таму планине
и дизао простирке сенки које су те криле.
Не гледај ме црног од бола, црњег од катрана
што капље преко леша дана и недеља.
Уђи ми у зеницу, она је маглом проткана.
Две године се ту бели твоја празна постеља.
Уђи, распорио сам лисицу, у њој сам збунио птицу.
У птици сам заклао смрт у трбуху паука.
У пауку ујео вука, уплашио баука
и скршио му ногом рогату десницу.
И крв питао: Где је, где је, где је
та неман, та неман што смрт сеје.
