Textual description of firstImageUrl

Оскар Давичо | САМИЧАРИ



Сањам да су једног јутра тамничари 
затекли самице и окове празне 
у тамници муклој где су самичари 
умирали сами у гркљану казне.

С дна сенке видо сам очи загњурене, 
браћу где скидају с чела косу седу, 
чуо сам кључаре слободом рањене 
како луде у том празном мукореду.

Питају тишину: Како може бити 
да никога нема кад је ту још стена, 
строп читав, под камен, прозори несвити, 
ланци закључани, туга забрављена?

А ја знам, јер сањам, сваки другар где је, 
знам кључеве зида, птичји лет у врт и 
слободу, последња што се увек смеје 
с човеком, због ког се земља чуда врти.

Кључару, не тражи оне који траже 
да одвежу други свет у томе свету: 
из срца под крилом слазе да нас снаже
звездани чокоти на првом дрвету.

Долазе радници са врећама ражи, 
с кошницама меда, с "Друже, сад ће доћи, 
сад ће одмах доћи осмех који блажи 
бол, да ноћ не тече од ноћи до ноћи".

О, што бићу будан кад ће тамничари 
затећи окове и самице празне у 
тамници тихој, где су самичари 
избили на сунце из бездана казне!



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана