затекли самице и окове празне
у тамници муклој где су самичари
умирали сами у гркљану казне.
С дна сенке видо сам очи загњурене,
браћу где скидају с чела косу седу,
чуо сам кључаре слободом рањене
како луде у том празном мукореду.
Питају тишину: Како може бити
да никога нема кад је ту још стена,
строп читав, под камен, прозори несвити,
ланци закључани, туга забрављена?
А ја знам, јер сањам, сваки другар где је,
знам кључеве зида, птичји лет у врт и
слободу, последња што се увек смеје
с човеком, због ког се земља чуда врти.
Кључару, не тражи оне који траже
да одвежу други свет у томе свету:
из срца под крилом слазе да нас снаже
звездани чокоти на првом дрвету.
Долазе радници са врећама ражи,
с кошницама меда, с "Друже, сад ће доћи,
сад ће одмах доћи осмех који блажи
бол, да ноћ не тече од ноћи до ноћи".
О, што бићу будан кад ће тамничари
затећи окове и самице празне у
тамници тихој, где су самичари
избили на сунце из бездана казне!
