Textual description of firstImageUrl

Оскар Давичо | КАЖЕМ СМРТ - А ЉУБИМ



Кажем - смрт, а љубим усном као предео.
Смрт ћути, ја звоним од старости будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

О, никада такве страсти било није 
ко пољем те ноћи на ивици гроба.
Ја нисам љубио никада силније
ту росу и тебе но у оно доба

кад су нам сврдлали меци и вртлози, 
бол што је из рана лоптио на све,
кад је брат проходо на дрвеној нози,
кад су нам везали и очи и сне.

Тишином? Не. Песмом срце моје врије. 
Љубав је кћер чији је син имао сина
да одагна страву из земље Србије
и љуби девојке у куцај малина.

Дим за жар, мир за бол, мук за реч - ја нећу. 
Ја пуцам да љубим твоја вита ребра.
И рањен ја тражим, ко слобода - срећу,
ко дан - тај смех под прокислим кровом неба.

Радуј се, о радуј, радујте се сви 
пркосу што цвета на оштрици море,
топломе зрну што под женским ребром зри,
морима што оком девојке говоре.

Рекнем ли - смрт, љубим ко усном - предео. 
Рекнем ли - крај - звоним од страсти будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана