Textual description of firstImageUrl

Оскар Давичо | КАРИЈАТИДА

Миришем цвеће снега, ја сочим траве младе 
и не иштем зрелих киша материње сисе. 
Ја битке змија и лигњи гледам: љубав раде: 
из мечке рис извлачи тешких жена обрисе.

Ја — голобрадо млеко, ја — гибак, ја — шиљеже, 
уста су ми слатка када ме дан из сна баци 
међу сене и њеним ногама скочи са свеже 
постеље вичући: — Лишћу је добро, земљаци!

Губе се у прангуми неба задриглог стабла. 
Корен је срца — сунчан; други је разлог туги. 
Ја сам биковски врат, ја — из њег севнула сабља, 
до балчака заривен у све боје дуги.

Чекам, ја — узидан, ја — нагли, ја — рекалија, 
у јарму свог темеља подметнут планинама. 
Извучем ли врат ужасни свету из капија, облак ми није авлија,
где ти седиш под јабуком. Често, врло сама.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des