slike pesnika

Оскар Давичо – КАРИЈАТИДА




Миришем цвеће снега, ја сочим траве младе 
и не иштем зрелих киша материње сисе. 
Ја битке змија и лигњи гледам: љубав раде: 
из мечке рис извлачи тешких жена обрисе.

Ја — голобрадо млеко, ја — гибак, ја — шиљеже, 
уста су ми слатка када ме дан из сна баци 
међу сене и њеним ногама скочи са свеже 
постеље вичући: — Лишћу је добро, земљаци!

Губе се у прангуми неба задриглог стабла. 
Корен је срца — сунчан; други је разлог туги. 
Ја сам биковски врат, ја — из њег севнула сабља, 
до балчака заривен у све боје дуги.

Чекам, ја — узидан, ја — нагли, ја — рекалија, 
у јарму свог темеља подметнут планинама. 
Извучем ли врат ужасни свету из капија, облак ми није авлија,
где ти седиш под јабуком. Често, врло сама.





Можда вас и ово занима

Претходно Следеће


Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија - песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта