Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Оскар Давичо | КАРИЈАТИДА



Миришем цвеће снега, ја сочим траве младе 
и не иштем зрелих киша материње сисе. 
Ја битке змија и лигњи гледам: љубав раде: 
из мечке рис извлачи тешких жена обрисе.

Ја — голобрадо млеко, ја — гибак, ја — шиљеже, 
уста су ми слатка када ме дан из сна баци 
међу сене и њеним ногама скочи са свеже 
постеље вичући: — Лишћу је добро, земљаци!

Губе се у прангуми неба задриглог стабла. 
Корен је срца — сунчан; други је разлог туги. 
Ја сам биковски врат, ја — из њег севнула сабља, 
до балчака заривен у све боје дуги.

Чекам, ја — узидан, ја — нагли, ја — рекалија, 
у јарму свог темеља подметнут планинама. 
Извучем ли врат ужасни свету из капија, облак ми није авлија,
где ти седиш под јабуком. Често, врло сама.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта