и не иштем зрелих киша материње сисе.
Ја битке змија и лигњи гледам: љубав раде:
из мечке рис извлачи тешких жена обрисе.
Ја — голобрадо млеко, ја — гибак, ја — шиљеже,
уста су ми слатка када ме дан из сна баци
међу сене и њеним ногама скочи са свеже
постеље вичући: — Лишћу је добро, земљаци!
Губе се у прангуми неба задриглог стабла.
Корен је срца — сунчан; други је разлог туги.
Ја сам биковски врат, ја — из њег севнула сабља,
до балчака заривен у све боје дуги.
Чекам, ја — узидан, ја — нагли, ја — рекалија,
у јарму свог темеља подметнут планинама.
Извучем ли врат ужасни свету из капија, облак ми није авлија,
где ти седиш под јабуком. Често, врло сама.