Textual description of firstImageUrl

Оскар Давичо | ХАНА


(Син мутнога ловца)
1.
Ја, син мутнога ловца, и видра и овца,
заволео сам у граду колонијалну Хану,
кћер тужнога трговца, јевреја удовца,
крај гробља што је држао бакалницу и механу.

Пробудила ме ко шуму блистави крекет ракета
и сад слеп сам за вас, зрикави шатровци.
Љубав је тако сама и тако пуна света.
Љубав је светионик и спасени поморци.

Од ње ми горе очи — жаруље сред руље,
од ње зру море и мреже, рибе и риболовци,
конопцем водопада пужу са њом јегуље
и цвркућу зликовци ко врапци и основци.

О, шта све нисам снио и шта све нисам био
са ћоравом ћором у друштву Богословца.
И оно што нисам пио, што нисам разбио,
плаћо сам од свога детињастог новца.

Но сад волим и кад волим, волим од неба до руке
ц којом ми љубав с дна мора извлачи бродоломца
и надима стројеве, оживљује сандуке
и кида решетке да челом рушим дворце,

да трагам покровце, откривам летњиковце
и небо с ког сам прстом тањир сунца скино,
кад сам сунце и кости, гробара и ровца
посло у крчму да пију девојачко вино.

2.
Чим сам јој видео прса над вагом крај излога
Између пресечене наранџе и сапуна
заволех је што је најљепша, заволео сам је стога,
што је сва била храњива, сва као уста пуна.

Хана са зеницом од бибера, с прамењем од ваниље
са прстима као цвеће што у чираку горе…
Ко не би волео те зачине, то лиснато обиље,
тај димњак носа, та прса: бибаво море.

Тил не знаш њене усне што се свлаче;
зубе што шкрипе, снег што врије
ту хармонику с два реда дугмета од порцулана.
Њех смех ме свог исцепа и смехом све зашије
тај радосни бунар, та животиња Хана,

кад ме пољуби устима врелим ко младо куче
и љуља пољупцима без севера и смера,
загрљаји њени у мени точе и изруче
све што дивљак руча и матроз вечера.

Ти не знаш њен поглед прљав од угља
што се пуши и гледа из пећи,
Те капке што се дижу: споре завјесе;
око што сине: бели бадем ољуштен,
њене зубе крилате, зубе од малих речи
и језик шиљат и врео, тај језик помало распуштен.

3.
Хано, барко моја, запловимо пут тропа
у прашуме међ пуме, затигримо се у лета
Нека љубав у сунце твог трбуха закопа
моју снежну планину прстима сунцокрета.

Нек корак те ноге и руке, најежен завеслај триреме
бес мора оседла поново и растави,
искапи и прогутај, изабрана, време
што се ко бели медвед међ зубима твојим крави,

да из врча рујна, сва биљна, сва бујна
шикнеш и освежиш једра изнемогла.
О, биљко, ти светиљко, бурна и олујна,
ти си ми дах пронашла и срцем помогла.

4.
Ноћ уморна од хода, змијања смелости
не јури ветар, лептире шарене од пигмента;
ноћу отварам длан од саме садашњости.
На сваком прсту носим плач пет континената.

Ако сам дању једро и непрестана јара,
ноћу сам уморно било, сустао сат у руци.
Ако сам бела кошута и небо пуно превара,
ноћу сам маче мало и флок савијен у луци.

Носим жигове пошта, на телу профиле марке,
на палцу јужне звезде, на средњем кише што лију
на маломе барке што секу катаракте,
на кажипрсту буну, на бурми Србију.

Ако сам дању искра и напрат до грла сува,
ноћу се из тог гнева по земљи крв пролева;
ако сам село што дува на бога што Србију чува,
у сну сам земља што сева и псује, плаче и пева.

5.
Ти не знаш да мртви под белим каменом,
кад наслоним главу на слеђено крило,
грле под мојим олујним раменом
све што ће бити и што је било.

Тад горим и бледим, од ломаче прсти ми врели,
крвљу ми шуме искре, забрањене књиге,
од ватре су ми живот и смрт једнако зрели,
под оком колути, на руци круг вериге.

Шта знате о смрти ви вечни младићи?
У моме месу живе и љубе се преци.
Ако ме уједеш, кроз ујед ће ми изићи
мати моја тужна и сви тужни свеци.

6.
У овој вишњевој ноћи ја љубим у сенци бусена
и кажем камену сваком, узалуд ме мртви походе
када из жила желим да клијам продужена
с дојкама до крова и до кљуна роде.

О ја ћу, и ја ћу, да се на пропланку
као све жене из саксије, сукње раширим
и да се претворим у трудну поспанку
бескрајну квочку, да за дан испилим

стотине петорки, кошнице веселе,
јужњаке, северце, штенад, стране обе,
читаве државе, ђаволе, анђеле,
три света да истерам из своје утробе,

да дишу и једу црни хлеб са сољу,
да пију ову воду, да дрхте ту од страсти,
да приме нашу радост и носе невољу
оних што ће пасти јер умеју расти

из себе, из света, облака и птице
мамузнути сунцем и џарнути сводом,
те хитре милоснице, мале веверице
ти људи са тврдим, неуморним ходом.

7.
Толико сам видео зала, пушки и вешала
и глава кад падају с пања,
да ме из тог кала, сивог огледала,
смрт гледа и свуд прогања;

црна се с тла диже и хладна гамиже
по свету у мом детету,
живи ми длан лиже и дахом сажиже
песме и брескве у цвету.

Урлам и алачем и вриштим и плачем,
човек с последњом тугом.
Ја, Бол са Брачем из себе претачем,
из дуге ране под дугом.

Глава ми виси од села на Тиси
до људи без имена,
љубави, и ти си по срцу, по сиси
бодежом истим бодена.

О, кад би из ране, кости прекрхане,
из груди људи, жена,
могла да кане кап ватре, да плане
шума, та коса зелена,

да из леда ноћи, на дну немоћи,
истопи брдо снаге,
и врч наточи ко сунце кад скочи
из влаге на очи благе,

и стргне ланце, сломи катанце,
и врати игру у стадо,
и све прогнанце, робове, знанце
пољуби меко и младо.

И сваког што чује дигне ко олује,
поведе све махале,
да на ланце што жуље и мрак што нас кује
ко живи пламен навале.

И сваког који види
како живот бриди зовне и поведе
да збаци окове и отпочне нове
дане да живи без беде.

8.
Масакри, масакри,
нигде лишћа славе,
нигде поља части.
Болова поплаве
и руке крваве
у блату нам даве свет страсти.

Логори без краја,
ударци без душе,
провале, о, провале...
Боду нас у грло,
из заседе руше
и пале нас тихе и мале.

Са гробља на гробље
гоне нас уроте,
заставе и трубе.
Недеља коље
понедељке, суботе,
шест дана што раде и љубе.

Који дан да ради
и љуби и даље,
када их црн убица
са псовком у трбух
мајци мртвој шаље,
међ црве свих мајки без лица?

Познајем све сузе
и бол којим зима
пушта крв долина,
кад пребитим данима,
штектавим ноћима
као пси бежимо од псина.

Кад лудило шикља,
куга свакидашња,
из земље човека...
Вешала у грлу,
под ребрима плашња
и урлик, и прсти пендрека,

и јуриш кроз маглу
од туге до туче,
од смака до смака.
О, ко нас за ноге
и за руке вуче
кроз жиле усиреног мрака

Масакри, масакри,
нигде поља части,
нигде жива брата.
У лепљиво блато
мртви ћемо пасти
са чиода ратних карата.

9.
Ја нисам од ића, од коленовића
што без страха лежу, устају весели.
Ја сам од оних црних никовића
што су крв пљували и много волели.

Много су волели моји жедни старци,
и са дна ломача и с врха вешала.
И кад би им усне разнели ударци,
њихова су уста удар опраштала.

Свога су се смеха, љубави либили,
бежећи од сунца, ноћи и села.
И пред сваком сенком у земљу се крили

и имали мала и згрчена тела,
па су сваку наду тужно промашили
и све што су хтели вода је однела.

10.
Нисам од краљића, царских царевића
што лов ловују, бију и лумпују.
Ја сам од оних за које се прича
да увек раде и да увек снују.

Ја сам од горких нигдениковића
што жита ору и копају руде.
Ја сам од оних пркосних младића
што немају хлеба, а слободу жуде.

Без игде иког усред света бела,
у вучјој јами, на поду без прича,
празних руку и зборана чела,

ја тражим човека и јака и смела,
друга, ког не плаши мрак крвопролића
ни ужас смрти, за велика дела.

11.
Под руном бонаце медведи од леда
по дну лове оством шкољке и шкргавце.
И читаве лађе, јарболи, без реда
плове им кроз главе с посадом наглавце.

Зелени млаз риба и сенке говеда
прошли су ко језа кроз алге и прставце.
Из срца дубоког и будног медведа
крупне сурле плиме иду у све правце.

И носе на челу лављи лик губавца,
крв и гнев са лица болесна и бледа,
врели капут дана за мраз голуждравца,

старог пасоглавца, зубатог грбавца
што зна како грозно дно мора изгледа
када гладна весла гризе гладна беда.

12.
Нек твоје буде све, дај мени суноврате,
одрпане преврате и љуте коприве.
Живећу ко пећине, ко звери што пате,
ко сви чије су очи увек жалостиве,

јер не знају још све, шта љубав може знати,
а желе све спознати, грлити грљиве
гоље, што сакати, зебу головрати
и знају жар дати за снове насртљиве,

да у миру умру, из петних жила да живе
и певају песме као гром грлате,
до капи да искапе девојке похотљиве,

до краја да сагоре уснице меснате:
да се не поврате из кошчатих даљина
на земљу, ко злочинци, на место злочина.

13.
Још лају пред капијом. Пре истока
— ја ко пуна кучка над немиром —
просућу се с крвљу из дебелог бока
лицем у лице са гладним свемиром.

Пазите ми сунце када се окреће
с чашом у оку од пијанки разбитом,
да на винограде не падне увече
као камен млински над згрченим житом.

Чувајте ми земљу, да се не умори,
ту набреклу земљу, што је тако сочна
да на њој до краја не може да гори
ни љубав, ни живот, ни ноћ беспомоћна.

Без дна је та чаша, дупља крволочна,
без дна је тај трбух пун дима и жара,
страст недогрела и кост црвоточна,
утвара, превара и смрт ужасно стара.

О, не желим ништа; упиј ме до краја,
усиши ме целу, у себе унеси
такву пуну глине, густих загрљаја,
као зору голу, голу ме обеси

за усне, за уши, за руке што знају
где вриштим љубећи пре но ми смрт приђе,
где шапућем луда ко дојке што ти дају
да пијеш ту таму с брадавице риђе.

14.
Бројим и гледам задње прсте зори,
топле кике сунца у ињу јаруга,
петла који од светла мисли да сав гори
као мрак и суза у сну мога друга,

док ко гладне зебре, бол мог љубавника
јури стопе моје кроз пусте саване
и грли колону голих прогнаника,
моје црне ране мувама пљуване.

Узалуд, ја течем низ воду низводно.
Руке су ми тужне ко жене кад побаце.
О, како би хтеле те руке да се баце,

кришом од гонича, по Србији подно,
да љубав тешку проспем на мртваце
кад не смем на пијаце и на село родно.

15.
Излазе из мене црна поколења...
Не рађај ланце на рукама робљу,
очи мутне, што ће од самог рођења
играти жмурке на слепоме гробљу.

О, нигде осмеха за мој осмех - дете,
и нигде игре за то игралиште.
Из те земље расту клетве и освете,
за мртве очи и празно ратиште.

16.
Ја не чујем сунце, његов биљни савет,
ја не слушам ветар, кишовите речи,
више не знам шта ћу, кад ћу, где ћу лећи,
шта сам кад устајем: јутро или авет.

Алге замршене, мрсили вас вали,
с вама се играју рибе и остриге,
а моје су косе замрсиле бриге
и уздаси људи што су умирали.

Очи изгребене сланим ноктом суза,
каљугом поруге, тугом пепељуге,
ја не видим више раскораке дуге
од мрких храчака, беочуга уза.

Како своју јаву, љубав вртоглаву
гвожђу буре дати да је дну поврати?
О, нећу у воду своју ватру слати
низ главу у Саву, морем забораву.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des