на другарство, на страсти, на песме.
С нама је готово. Мили мој, опрости!
Бол ми постаје сваким даном већа.
Па ипак, све је то, у суштини – срећа.
И то што ме туга пече као жар.
што зазирући од нових несрећа,
на сваку негодујем сенку и кошмар,
што се свега плашим,
све је то, ипак, у сиштини – срећа.
Па нек ме у срцу гуше бол и сузе,
прекори шибају кȏ олуја снажним гранама дрвећа.
Праштање је горе. Равнодушност – тежа.
Љубав не опрашта. Зато је све то,
све то, ипак, срећа.
Ја сада знам да љубав убија,
да нема милости, власт из руку не да.
Ал' све док је жива као сјај пролећа,
она није наша утеха, већ – срећа.
(1962)
• С руског превела Љубица Несторов
