Textual description of firstImageUrl

Олга Бергољц | ТРОШИЛА САМ СРЦЕ



Трошила сам срце своје без милости
на другарство, на страсти, на песме.
С нама је готово. Мили мој, опрости!
Бол ми постаје сваким даном већа.
            Па ипак, све је то, у суштини  - срећа.

И то што ме туга пече као  жар.
што зазирући од нових несрећа,
на сваку негодујем сенку и кошмар,
што се свега плашим,
            све је то, ипак, у сиштини – срећа.

Па нек ме у срцу гуше бол и сузе,
прекори шибају кȏ олуја снажним гранама дрвећа.
Праштање је горе. Равнодушност – тежа.
Љубав не опрашта. Зато је све то,
         све то, ипак, срећа.

Ја сада знам да љубав убија,
да нема милости, власт из руку не да.
Ал' све док је жива као сјај пролећа,
она није наша утеха, већ – срећа.

(1962)
• С руског превела Љубица Несторов




Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана