Textual description of firstImageUrl

Олга Бергољц | МИХОЉСКО ЛЕТО



Природа има једно дивно доба,
кад је светлост бледа, а нежна топлота.
Са пролећном се такмичити може
његова спокојна и тиха лепота.

У ваздуху лети сјајна паучина
и меко нам наша додирује лица.
Раскошно пламте у парку рунделе
и чује се песма закаснелих птица.

Летње су олује отхујале давно.
Предале су своје благо тамне њиве.
Један ми је поглед довољан за срећу,
старе љубоморе ретко кад оживе.

О, мудрости штедрог михољскога лета, разумем те.
Ипак, понекад призивам срећу што се крије.
Где ли си, љубави ? Јави ми се, јави!
А шума је тиха, звезде све строжије,

То значи - време је кад падају звезде
и кад се заувек одлази, растаје.
А ја тек сада знам како се воли,
жали и разуме, опрашта и каје.

(1960)
• С руског превела Љубица Несторов



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана