која дрхтећи расте и постаје све тања
све док у драгој музици не занеми,
тако са дна тишине
извире драга тишина, оштри торањ, сабља
и диже се – и расте – и заноси нас,
док се уздижу и падају
сећања, наде,
мале и велике лажи,
ми хоћемо да крикнемо, али се у грлу
распрши врисак:
увиремо у тишине
све док сасвим у нама не занеме.
