Textual description of firstImageUrl

Октавио Паз | ПОВРАТАК



На пола пута застадох. 
Окренух леђа времену
и место да ходам по будућем –
нико ме тамо не чека –
вратих се да ходам по проходаном.

Напустих ред у којему сви 
од прапочетака ишчекују
улазницу, кључ, пресуду,
док разочарана нада чека
да се отворе врата векова
и да неко каже: нема више врата
и нема векова.

Прокрстарио сам улице и тргове, 
сиве кипове у хладној зори
и живи ветар међу мртвима.
Након града поље, а након поља
ноћ у пустињи:
моје срце бејаше ноћ и бејаше пустиња.

После бејах камен на сунцу, камен у огледалу 
И одмах иза пустиње и рушевина
море, а изнад мора црно небо,
бескрајна плоча с излизаним словима:
звезде ми ништа не открише.

Стигох на крај. Врата оборена 
и анђео без мача, поспан.
Унутра, врт: ускомешано лишће,
дисање готово живо камење,
дремовност магнолија и гола светлост
међу истетовираним деблима.

Вода с четири руке загрљена 
са зеленом и рујном ливадом.
По средини, стабло и девојка,
коса од птица и огња.

Голота ми није сметала: 
већ бејах као ваздух и вода.
Под зеленом светлошћу стабла,
уснуло у трави,
бејаше дуго перо,
остављено од ветра, бело.

Хтедох га пољубити, али глас воде 
изазва моју жеђ и тад ме њена прозирност
позове да се проматрам.
Видех како један лик дрхти у њеној дубини,
једна свинута жеђ и једна разбита уста – 
о стари похлепниче, бесмислена ватро!
Покрих своју нагост. Кренух полако.

Анђео се смешио. 
Дуну ветар и песак ме заслепи.
Ветар и песак бејаху моје речи: 
не живимо; време наш живот живи.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана