Textual description of firstImageUrl

Октавио Паз | МОНОЛОГ



Под срушеним стубовима,
између ништавила и сна
круже моји будни сати,
слогови твога имена.

Твоја дуга коса риђа –
одблесак лета –
са жестином благом трепери
на плећима ноћи.

Уобичајена тама сна
што извире из руина
и прави те ни од чега.

Тешке плетенице, заборав,
влажна обала ноћи
где се шири, где удара
слепо море – месечар.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана