Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Октавио Паз | МОНОЛОГ



Под срушеним стубовима,
између ништавила и сна
круже моји будни сати,
слогови твога имена.

Твоја дуга коса риђа –
одблесак лета –
са жестином благом трепери
на плећима ноћи.

Уобичајена тама сна
што извире из руина
и прави те ни од чега.

Тешке плетенице, заборав,
влажна обала ноћи
где се шири, где удара
слепо море – месечар.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта