али нешто теже од обоје?
Кад је виђу да се смије млада,
свијет ми се око главе врти.
Па све могах с јадом прегорети,
но ме ђаво једну вечер нагна,
у колибу ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
ватра гори насред сјенокоса,
а она ти од некуда дође;
украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе.
Тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати,
како славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
мила сина Милоњића Бана,
који му је ланих погинуо
од Тураках у Дугу крваву.
Па се снахи не дао острићи:
жалије му снахин в'јенац било
него главу свог сина Андрије.
Тужи млада, за срце уједа,
очи горе живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца,-
и ја плачем ка мало дијете.
Благо Андри ђе је погинуо-
дивне га ли очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише...
Одломак из "Горског вијенца"
