Њој у наслоњачи пришао са кључем.
На моме лицу блиједила се туга.
О како сам зажелио снен да је свучем.
Да клекнем и ципеле јој скинем тако мирно.
И оставим их тамо, гдје су увијек биле.
Пун страха тада бих и чарапе јој дирно.
Дрхтале би руке, пузећи испод свиле.
У души ми не би било ништа црно.
Голе бих јој ноге својом сјеном скриво.
И пришао столу, свјетиљку заврно,
Мрак да буде свуда, а око ње сиво.
Ал' како бих дугмета напипо у тами,
Одјећу боје плаве да откопчам са ње,
Тог часа да л' бисмо у соби били сами.
И прозирно је можда кошуље бијело ткање.
На лицу копрена ми све тамније туге.
О не, не бих смио да је свучем.
До врата сам домилио тишином скромног слуге.
И погледо, и погледо и изишо са кључем.
