Textual description of firstImageUrl

Никола Шоп | ТАЈНИ ПОХОД

Вечерас ја сам као скромни слуга 
Њој у наслоњачи пришао са кључем. 
На моме лицу блиједила се туга. 
О како сам зажелио снен да је свучем. 

Да клекнем и ципеле јој скинем тако мирно. 
И оставим их тамо, гдје су увијек биле. 
Пун страха тада бих и чарапе јој дирно. 
Дрхтале би руке, пузећи испод свиле. 

У души ми не би било ништа црно. 
Голе бих јој ноге својом сјеном скриво. 
И пришао столу, свјетиљку заврно, 
Мрак да буде свуда, а око ње сиво. 

Ал' како бих дугмета напипо у тами, 
Одјећу боје плаве да откопчам са ње, 
Тог часа да л' бисмо у соби били сами. 
И прозирно је можда кошуље бијело ткање. 

На лицу копрена ми све тамније туге. 
О не, не бих смио да је свучем. 
До врата сам домилио тишином скромног слуге. 
И погледо, и погледо и изишо са кључем.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des