Оно се тако скромно до кољена шири.
Људи јој виде само лице бијело
И руку, што чедно из рукава вири.
Ноћу, кад са ње пане хаљина свјетлоплава
И спусти се низ врата малог стана,
Невиност јој се кроз бијело оцртава.
И постеља буде од ње обасјана.
У сну, кад са ње склизи покривач бјеличасти.
Трну се звијезде да сакрију чари њеног лика.
Тад јој се око постеље надвирују сабласти.
То су грјешне жеље ноћних пролазника.
Међу њима се сија само једна сјена:
Немирна моја душа, тужна луталица.
Она нечујно долети до кревета њена.
И тихо је покрије, спуштених трепавица.
