Мог живота губе листове безнађа,
Јер видиш исте ствари које гледам,
Земљу – и небо што се над нама рађа,
Јер мрежа твојих нерава и вена
Што одржава тебе и лепоту твоју
Сигурно задрхти од пољупца чистог,
Сунчевог што пада и на усну моју.
Жено, ништа ми дала ниси, па ипак
Кроз твоје биће осећам земаљске ствари;
Радостан сам што могу да гледам земљу
Где срце твоје одмара и туку му дамари.
Залуд ми моја осећања бране –
Цветови нежни што се ветру смеше –
Јер наслућујем птицу у лету
Што чежњу твоју плаветнилом посу.
Па ипак, ништа ми ниси дала,
Твоја младост не цвета за мене,
С осмеха твог бакарног водопада
Неће се напојити моја жедна стада.
Нафору коју не окусише твоје усне,
Поклони љубљеном који ће те звати
Изаћи ћу на пут с љубављу мојом у руци
Као са чашом меда за оног кога ћеш заволети.
Већ видиш, ноћ звездана, песма и пехар
Из којег испијаш воду коју пијем,
Живим у твом животу и ти у моме живиш,
Ништа ми ниси дала а, ипак, све ти дугујем
