Textual description of firstImageUrl

Пабло Неруда | НИШТА МИ НИСИ ДАЛА



Ништа ми дала ниси и због тебе руже
Мог живота губе листове безнађа,
Јер видиш исте ствари које гледам,
Земљу – и небо што се над нама рађа,

Јер мрежа твојих нерава и вена 
Што одржава тебе и лепоту твоју
Сигурно задрхти од пољупца чистог,
Сунчевог што пада и на усну моју.

Жено, ништа ми дала ниси, па ипак 
Кроз твоје биће осећам земаљске ствари;
Радостан сам што могу да гледам земљу
Где срце твоје одмара и туку му дамари.

Залуд ми моја осећања бране – 
Цветови нежни што се ветру смеше – 
Јер наслућујем птицу у лету 
Што чежњу твоју плаветнилом посу.

Па ипак, ништа ми ниси дала, 
Твоја младост не цвета за мене,
С осмеха твог бакарног водопада
Неће се напојити моја жедна стада.

Нафору коју не окусише твоје усне, 
Поклони љубљеном који ће те звати
Изаћи ћу на пут с љубављу мојом у руци
Као са чашом меда за оног кога ћеш заволети.

Већ видиш, ноћ звездана, песма и пехар 
Из којег испијаш воду коју пијем,
Живим у твом животу и ти у моме живиш,
Ништа ми ниси дала а, ипак, све ти дугујем.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана