на рубу слуха клизи сетан јек виолине.
Под тамним балдахином сањиве месечине
ја пијем млако вино утехе из путира
носталгије, па спирам с душе све мутне вине
и узбуђења дана. Лагано, из оквира
самоће, издваја се чудесна слутња: сине,
и уморно ми срце флуидом среће дира.
Ја осећам где овај момент, благ и свечан,
урезује у биће хијероглифе знане,
и смис'о њин се у ме упија, драг и вечан,
те у срж моју лије хармонију Нирване.
Ја тонем у тајанство, од смрти и сласти ткано;
и с јеком виолине у сутону мрем пијано...
