Постојао је прозор са два окна
И обичним дрвеним рамом
кроз који су вирили звезде и Месец
И сви облици облака.
На та два прозирна стакла
Ударале су капи кише у сивим ноћима.
Спуштених капака замишљала сам
Да само мени из непрегледног свемира
Свира најбоља музика…
Трајало би тако заувек
Да није дунуо зачаран ветар
И силом отворио прозор.
У собу се уселила студен.
Ниси разумео моју тугу.
Закуцао си та два окна
Обичним ексером
Право у мету од стакла
Затворио за вјеке вјекова
све моје погледе.
И онда, једне нове олујне ноћи
ушетала је Смрт…
Толико тога умрло је у мени.