у мени вришти тишина,
у мени загаламе фанфаре
свих туга које су се накупиле,
због давно несталих мора,
крвавих тротоара,
бачених тела у поноре,
због свега што је било,
а није морало да буде.
Кад јецам гласно,
у мени су збегови
који шкрипе као коњске запреге,
од туђе муке,
бола и патње,
због свега што је било,
а није морало да буде.
Кад склупчам тело
као у утроби своје мајке,
у мени свака вена заплаче
љубицастим сузама,
због свега што је шибало,
жбог свега што је кожу
изнутра парало.
И не дам да утихне
ни јад, ни жалопоjка,
зарад бачених година
које ћу тек да проживим!
