И, тада сам осећала колико сам ти лепа.
Знала сам да будем бесна због ситнице,
смејао си се и враћао ме у колосек,
у моје шине.
Пуштао си ме да лутам,
пуштао да трагам, падам,
и пружао руку да устанем.
Знао си када се и како скривам,
кад бежим од искривљене истине,
јер, нисам хтела толико тога да видим.
Немир и сећања разбацана
Остављала сам на нашем прагу
храбро или неразборито-више не знам,
и живела у нашем сада.
Сутра није важно (говорила сам).
Сутра није важно,
јер, још те нисам довољно љубила,
још ти нисам све оно измаштано дала
и не знам - јесам ли ти икада, заиста, рекла - да те волим?
