У часном кругу ког заборав руби.
Ох, гипка слико варке, варко жива,
кад камен вида њено лице бива.
Дај ми снаге да непорочно љубим
дане започео тужно. Ту се скрива
бол без одјека и реч без одзива.
О, дај ми снаге над силама грубим.
Врати ми сличност да усним, док страва
Тишти ми чело и ниче на столу.
Она је део предела што спава.
Помешана с ветром док ћути у сјају
исцрпем будућност у свирепом болу
што сања крв лета и пакао у рају.
