Прене се дан, примисрца мог као буђење,
на путу зими.
Цео се видик сними
ко звона последњег суђење.
Зашкрипи подне, прође.
Брава раструже челиком.
Тамничар дође.
Душа по покрову пође
тихо молепствију великом.
Велимир Живојиновић Mасука | ЗИМА
Прене се дан, примисрца мог као буђење,
на путу зими.
Цео се видик сними
ко звона последњег суђење.
Зашкрипи подне, прође.
Брава раструже челиком.
Тамничар дође.
Душа по покрову пође
тихо молепствију великом.
