данима лик један случајно негде спажен:
кo да отежа на грани сна, заплави
у сочни цвет, маглама чежње влажен.
Наиђе, буде. – Шта сниваш, срце, тада?
Што ти мирише небо руменим росама крви?
Што ти на откуцаја вал, као са чесме, пада
доброте болне млаз, и ту се гуши и мрви?
Чежња? – Ал' за чим? Поздрав – Али коме?
Туга? – Због чега? – Ил' све то? – И све то споји
мисо у лик тај једва виђен, који
таласи душе и немају, и ломе:
онако као вода звезде лик,
далеке, мртве можда, и драге звезде лик.
