и ништа више.
Мој рај је поље
без славуја
и лире,
с једном скромном реком
и маленим језером.
Без оструге ветра
у гранама,
без звезде што би хтела
лишће бити.
Голема светлост
која би била
варница
друге светлости,
у неком пољу
скрушених погледа.
Чисти починак
и тамо пољуби наши,
звонки младежи јеке
растворили би се
у даљини.
И твоје топло срце,
и ништа више.
