наслућује пре свитања
горчину својих љубави
и сан свих растојања.
Јутарња светлост носи
расаднике пуне жала
и безоку патњу која
у средишту душе сања.
велика гробница ноћи
диже своја црна платна
да прекрије с даном
површја силна звездана.
Шта ћу сред ових поља
купећи гнезда и грања,
изгубљен од праскозорја
и с душом пуном мрака?
шта ћу кад твоје су очи
мртве за светла јасна,
кад плот ми сазнати неће
топлину твојега даха!
Што те заувек изгубих
у чистом смирају дана?
Моја су прса сад мрзла
као звезда без пламсаја.
Април 1919.
