магнолије твога тела.
Нико није знао да зубима мучиш
колибриће љубави.
Моји персијски коњићи спавали су на тргу
са луном твога чела
док сам четири ноћи грлио твој струк,
непријатеља снега.
Између гипса и јасмина поглед ти је био
бледа грана семена.
Тражио сам у свом срцу да ти дам
слова од седефа у којима би било написано: увек.
...Увек, увек. Гају моје агоније,
твоје тело бежи.
Крв твојих вена на мојој усни,
твоја уста без светлости за моју смрт.
