кошуљу ми квасиш, из ока ми испираш љути прах с пута.
Лудило сна ми бистриш, из сита шљунка злато
пробираш. Косу ми обливаш, чело хладиш од опеклине
сунцем, млечику Месеца блажиш у пехару дланова ми,
питка. Бритког си укуса, на зубу ми зујиш као сребро.
Ти си зора. Ти си резултат моје синоћне смрти.
Када сам се сплетен у амове тутњеће запреге Откровења
рàскидāн претворио у сув прах крви, у дехидрисани
пепео урне, сведен на непостојање, ти си
ме подигла и саставила и ти ме мијеш као бегунца
из логора сабирног, спасеног, ти си смисао
моје хакуцинацуије, ти си резултат моје синоћне смрти.
(Из књиге Фантазмагорија у сутон)
