Која је мера
којом се мери део предодређен
и део чисте воље, мог избора,
у овом,
оваквом или онаквом
луку
који описује моја шака, сад,
док узимам ту плаву и ваздушасту чашу
са стола?
С колико изгледа
кујем лик своје будуће старости
која долази, која је ту,
колико ћу у томе успети својим хтењем?
С колико сигурности, неометан ниотког
ван моје свести,
разара несхватљив ланчани црв
већ моје месо и кости, сваки час?
С колико наде
могу да се понесем са животом,
са судбином,
са мојом смрћу већ програмираном непогрешно,
с колико заблуде или права
могу да градим
куће и реморкере, пластичне виљушке,
мостове, капе,
ђердане од стакла,
панамске канале и позоришта сенки?
С колико заборава и наивности, лаке,
с колико полета или снаге,
заљуљан топлином њиве,
сомотом тихе дворане,
додирнут погледом с икона византијских –
с колико дубине,
прожет очима цвећа у драперји ветра,
могу, најзад, да љубим?
Не знам!
Да ли то моју усну дуж твоје надлактице
вуче неки срачунат хладан бог –
према мени – уосталом тако добар -
да ли је води до твог рамена,
до твог врата, твоје браде, твог образа
тако неумитно тачно неки
непобедив и грозан господар, анђео –
Кад мени оставља да на крају,
сам, усамљен, једини, једино постојећи
међу звездама, међу маглинама,
међу прахом праха свеобухватног,
тонући полако све дубље у огањ стварног,
потпуно сам одлучим
да ли да довршим тај пољубац на твојим
уснама меким
или да, уместо тога, умрем сместа и нагло
и да ме нема?
(Из књиге „Пловећи чардак“)