Један заборављени живот између њиве и дечјег змаја,
заборављене руке које се нису среле, Катарина.
У нашем парку има толико птица и туге кад је вече,
да су нам пуна недра цвркута и сањарија.
Да су нам пуне очи, нећемо никоме рећи, је ли,
чега су пуне наше зелене очи, Катарина —
да ли грања или сјаја детињих безначајности,
или дрхтања великог мора које смо слутили горко.
На шта мирише наш живот сада у ова предвечерја
разумна и болна, на шта мирише, Катарина?
Кад кише дођу сетимо се широког, меког дворишта
и траве и бунара и пса и багремова.
Како боли што тек мирише кроз кишу сумрачје собе,
наше књиге, наша музика, наш разговор, Катарина.
Наша музика — руке мирне свака на своме крилу
и наше очи — грање с мокрим птицама зеленим.
Један незадржани живот, један живот који увек пролази
између нас и наше моћи и наше туге, Катарина,
нећемо се никада, и ти знаш, је ли, никада,
вратити себи и нашем парку и нашем пољу и змају.
Само, тешко се подноси понекад кад је облачно
и тмурно вече као иза твојих прозора, Катарина,
тешко се подноси сва та срећа која је закопана
неповратно и потпуно на дно горкога мора.
Заталасало се море и узвитлало нас и понело,
и све то, наравно, и није тако лоше, Катарина,
шапући, ипак, у сну, ма где била, моје име,
као што и ја шапућем твоје: наш зелени живот је прошао.
И засмеј се још једном ко дете, кад ја то више не могу,
учини ти то за мене, молим те, Катарина,
и седи на диван пред ноћ, учини да око тебе
ствари постану као некад спокојне и дубоке.
(Из књиге „Интиме“)
