„Хоћу, децо, да вас спојим,
да вас спојим веригама,
миљем, вером и надама!
Јер ако вас спојит неће
мога раја плетицвеће,
хоће да вас обавије
клупче змије враголије!”
Прислушкујем божјем слову,
довијам се благослову,
у слушању услиша ме:
цветак један паде на ме.
Замириса око мене,
пун сам среће нечувене,
пун сам миља, пун сам вере,
а надама нема мере.
Ој, та пун сам свега трога
поред овог цвета мога,
ох, та ти си, ти си, мила,
ти си ми тај цветак била.
И сетим се божјег слова
небескога благослова,
да покажем да га штујем,
дарак његов исцелујем.
Дарак, усне састављене,
кô карике две румене,
свет нек види каквим стоји
веригама да се споји.
