кроз прозор пада жар,
оданде на твој адиђар,
са њега на дувар.
Разишô се у млазу,
па шара бледи зид,
плаветан као небни вид,
па румен као стид.
Запали срце моје,
из њега сину зрак,
кроз ока твога камен драг
просинуо је благ.
Па и он је у боје
разишао се цео,
још лепши шар је разапео
на листак овај бео.
И нестаће му сунца,
ал' трајаће тај цвет,
јер то је онај неповред
што песмом зове свет.
