Textual description of firstImageUrl

Лаза Костић | ОПРОСТИ МИ



Опрости ми!
Притегну ме терет туге,
над тобом сам мор'о да се нагнем,
руком да се такнем
твоје руке;
ал' ти се светиш, свете мој,
претрну ми рука у твојој,
и да каје своје грехе
у твојојзи нестаде је,
никад више
витим пером да запише,
да се маши за мач бритак -
никад - никад!

Опрости ми! Опрости ми оку моме,
оку моме жељаноме,
што ти упи сунце, твоје лице,
ал' то лице, осветнице,
сажегло ми оба ока,
да не видим ништа
од неба висока
до пуста земљишта -
ништа - ништа!

Опрости ми! Ох, опрости!
Опрости ми речи у милости,
што те моли
да ми вратиш што ме боли,
да ми вратиш моју руку,
да ми моје вратиш очи,
поред сунца да нисам у ноћи,
под мелемом да не трпим муку;
море крви уст'ма ми се попе,
ох, скини га, немој да се топе
у пољупци', у сласти големој, -
немој - немој!

Што ме гледиш?
Хој, та што ме штедиш?
Притисни ме на те груди озорене,
одједанпут да изгори све од мене,
да сасуши - -
шта остане штогод - да те свету тужи!
Бар толико да те чути може, -
мили Боже! -
тек из твојих уста покајку да прими:
Опрости ми!



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана