Изумр'јеће снови идеалног доба
И надања храм ће срушити се свети
И наручје н'јемо отворена гроба.
Китњасте ће равни прецвјетати тужно –
– На пропланку среће и спокојства мила
Завладаће сумор и гавран ће црни
Са рапавим криком раширити крила.
Освештани в'јенац са увелим цв'јећем
На заранку жића задрхтаће боно,
А с црквице мале са прегорком тугом
Пошљедњу ће пјесму зајецати звоно.
Кроз долине тавне и пољане цвјетне,
Где се олтар свети успомена диже
Објавиће звуци неутјешне пјесме,
Да дух страшни с громом разорења стиже.
Бар тад хоће л', дјево, ти преболни звуци,
У грудима твојим од мрамора хладна
Пробудити тугу, да зајецаш горко
На заласку сунца мог живота јадна!?
