Приносим ти као на олтар живи све књиге своје небројених снова,
о, бела жено коју страст потреса
као плима песак голубије сиви;
са срцем, што је древно ко небеса
где време тиња ал' никад не гасне,
о, бела жено небројених снова,
Приносим ти своје риме страсне.
