предмети трошни, стари,
плач детета неког крај пута,
та шкрипа кола што смета,
и тешки корак орача
што гаца по зимској бари,
твој лик ми вређају
који ко ружа сред срца мог цвета.
Јер превише је груба увреда
ружних ствари;
да ми је да их саградим
све изнова усред лета,
да земља и небо и вода –
ко златан ковчег се жари
за мој сан о твом лику
који ко ружа сред срца мог цвета.
