и слушах је крај врбака белоногу, врло чилу,
кад рече ми - љубав просто ко лишће расте лако;
aл' ја сам луд и зелен био и не мишљах тако.
У пољани стајао сам с драганом над реком
када плећа загрли ми ручицом белом, меком,
и рече - љубав је проста, ко трава расте лако;
aл' ја сам луд и зелен био – сад тужан бих плако.
