Textual description of firstImageUrl

Изет Сарајлић | ПОСВЕТА



**
Већ наглас су те брезама рецитовала моја предвечерја.
Већ ништа у мом животу није било тако важно као ти.
Већ све око мене је било само дио мог општег мита о теби.
Већ ниједан дрворед којим си прошла није се звао просто дрворед.
Већ све је знало да ћеш доћи; с небом
плочници већ су се у живот кладили да си негдје ту.
Будућност је имала хиљаду имена и тек посљедње било је усамљеност.
Будућност је већ опонашала твоје покрете и твој ход.

(1950-1960)

***

Посвећујем ти своје очи, своје усне, своје зубе.
Пјесме? Шта ћеш од мојих пјесама писаних јер нисам знао ћутати?
Шта ћеш од мојих пјесама које не могу да те љубе?

Тако је добро што нисмо ни птице ни богомојци у предвечерје
и што немамо крила већ руке.
Посљедње што нас чека не може бити наша смрт,
јер жеље наше крви негдје су морају наставити.

Ти си жена, мала,
ти си мала жена,
и један бесмртни август донио те у моје баладе.
Остани с мојим Волим које ће надживјети све моје тужаљке,
све моје промјене.

Крај мојих очију остани.

Надживјећемо себе, не само у хумци својих гробова,
јер знали смо, знали смо, њежни и охоли,
бјежећи од ножева и граната убити у себи анђеле
и опет остати анђели.

Будући, потражите нас некад у неком црвеном трагању,
само тијела наша лежаће под нијемом земљом,
али газите тихо,
да не раните наше усне,
и наше мртве погледе да не згазите.

(1955)



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана