Већ ништа у мом животу није било тако важно као ти.
Већ све око мене је било само дио мог општег мита о теби.
Већ ниједан дрворед којим си прошла није се звао просто дрворед.
Већ све је знало да ћеш доћи; с небом
плочници већ су се у живот кладили да си негдје ту.
Будућност је имала хиљаду имена и тек посљедње било је усамљеност.
Будућност је већ опонашала твоје покрете и твој ход.
(1950-1960)
***
Пјесме? Шта ћеш од мојих пјесама писаних јер нисам знао ћутати?
Шта ћеш од мојих пјесама које не могу да те љубе?
Тако је добро што нисмо ни птице ни богомојци у предвечерје
и што немамо крила већ руке.
Посљедње што нас чека не може бити наша смрт,
јер жеље наше крви негдје су морају наставити.
Ти си жена, мала,
ти си мала жена,
и један бесмртни август донио те у моје баладе.
Остани с мојим Волим које ће надживјети све моје тужаљке,
све моје промјене.
Крај мојих очију остани.
Надживјећемо себе, не само у хумци својих гробова,
јер знали смо, знали смо, њежни и охоли,
бјежећи од ножева и граната убити у себи анђеле
и опет остати анђели.
Будући, потражите нас некад у неком црвеном трагању,
само тијела наша лежаће под нијемом земљом,
али газите тихо,
да не раните наше усне,
и наше мртве погледе да не згазите.
(1955)