Било их је 28.
Било их је пет хиљада и 28.
Било их је више него што је икад у једној пјесми било љубави.
Сад би били очеви.
Сад их више нема.
Ми, који смо по перонима једног вијека одболовали самоће свих
свјетских Робинзона,
ми, који смо надживјели тенкове и никог нисмо убили
мала велика моја,
вечерас ћемо за њих вољети.
И не питај јесу ли се могли вратити.
И не питај је ли се могло натраг док је посљедњи пут,
црвен као комунизам, горео хоризонт њихових жеља.
Преко њихових нељубљених година, избодена и усправна,
прешла је будућност љубави.
Није било тајни у полегнулој трави.
Није било тајни у раскопчаној блузи.
Није било тајни у клонулој руци с испуштеним љиљаном.
Биле су ноћи, биле су жице, било је небо које се гледа посљедњи пут,
били су возови који се враћају празни и пусти, били су возови
и макови, и с њима, с тужним маковима једног војничког љета,
с дивним смислом подражавања, такмичила се њихова крв.
А на Калемегданима и Невским Проспектима, на Јужним Булеварима
и кејовима растанка, на Цвјетним Трговима и
Мостовима Мирабо, дивне и кад не љубе,
чекале су Ане, Зоје, Жанет.
Чекале су да се врате војници.
Ако се не врате, своја бијела негрљена рамена даће дјечацима.
Нису се вратили.
Преко њихових стрељаних очију прешли су тенкови.
Преко њихових стрељаних очију.
Преко њихових недопјеваних марсељеза.
Преко њихових изрешетаних илузија.
Сад би били очеви.
Сад их више нема.
На зборном мјесту љубави сад чекају као гробови.
Мала велика моја,
вечерас ћемо за њих вољети…
