Говорила си о снијегу који је завејао наше загрљене стопе.
А ја сам знао једно:
да те морам задржати,
барем док тугују дрвореди.
Ида
воли ме.
Топли као Голфска струја
знам
опловићемо сва мора њежности
и бићемо једном само успомене.
Али то је крај баладе а ми смо тек у средини.
Ида
воли ме.
Воли ме
Ида
барем док плачу дрвореди.
Воли ме
Ида
барем док псалмују вјетрови.
А послије,
воли ме барем до моје смрти.
Послије,
кад умру вјетрови.
Воли ме
Ида
као да никад нећеш отићи.
Као да ћеш отићи сутра.