Ћутање, понос никада неречен.
Знам топал мирис који има свила
Љубавничка, и знам укочен поглед опроштајни,
И сласт, и жељу смрти
Која иде као сенка за њом.
Ал' веће сласти не познадох од мисли:
Да је небо, што сја над нама као обећање,
Само гробница;
А достојанство једино
И једна молитва права:
Оборене очи и уста која ћуте.
Моја ме мисао ко сјај невидљив води
Док сам идем кроз ноћ и маглу.