Textual description of firstImageUrl

Иван В. Лалић | STRAMBOTTІ




Кад ноћу дишеш, ја у полутами 
Осећам како тишина светлуца, 
Док слушам како поред узглавља ми 
На слепом оку твоје било куца; 
И тек у зору капке такне сан ми, 
Кад твој се тањи од близине сунца: 
Већ годинама у синкопи снимо, 
А наша љубав стари као вино. 


Ја уснем поред тебе тек кад зора 
Запара ноктом дно неба кроз гране — 
Па знам кад сањаш, знам и какав сан је, 
Да ли паслика врта или мора. 
И тако читам ноћно путовање 
На лицу вољеноме, још без бора: 
Да путовање сведе ујутро се 
У траг на јастуку и мирис косе. 


Када те питам шта си снила ноћас, 
Кажеш да не знаш, или се насмешиш; 
Да л збиља снито заборавиш очас, 
Ил загонетку не желиш да решиш? 
Можда је била пустош и хладноћа, 
Па заборавом намерним се тешиш: 
Да ми је да ти место песме ове 
Напишем читак синопсис за снове! 


Већ годинама знам да нестајемо 
3аједно: тако писах још у дане 
Кад време беше вал са сланом пеном 
Младости, светлом страшћу усијане; 
Сада све више знам да нестаћемо 
Као два позна плода с исте гране, 
Које заједно стресе крајем дана 
Одлучна, блага рука баштована. 


Да ли осећаш ово убрзање: 
То простори се сабиру у нама 
Ко мед у саће; даљине се тање 
Као фолија: иза ње је тама 
И врв од звезда незнаних, постање 
Несагледаног, црно усијање — 
А с ове стране стањене фолије 
Позно пролеће. И магнолије. 


У дисање си моје упевана 
Ко молитва у обред. Тобом дишем. 
У рукопису мом си уписана 
Између сваког слова које пишем. 
Изузми себе из било ког дана, 
И ја ћу бити извесности лишен — 
А то су дани које и не бројим, 
Јер не знам да ли у њима постојим. 


Једном, кад дуго била си на путу 
По неком поднебљу што није твоје, 
А нисам знао правац ни маршруту, 
Ни шта ти на том путу писано је, 
Када по дан би стао у минуту, 
Кад морао сам да волим за двоје, 
Увежбао сам врховну вештину: 
Стрпљење. Неки у тој вежби гину. 


Линије света видљивог и иног 
Светлуцају ми у твојој аури; 
у свету изван тебе ја сам инок 
У испосници, лептир у чаури. 
У једначини света ми смо бином: 
То није реко Петрарка Лаури, 
Но матрица је иста. Исти покрет. 
Говор душе с душом, како рече Сократ. 


Ми смо две жиже у једној елипси 
Што непознатом телу је путања; 
Је ли то звезда? Ил светлост што мисли 
Своју тежину током путовања? 
Ми смо две жиже у једној елипси 
Зближене тачном мером одстојања 
Које у свему одговара црти 
Што спаја жиже љубави и смрти. 

10 
Кад ноћу дишеш поред узглавља ми 
Ја слушам спори покрет зодијака 
Над равним кровом, гласове у тами 
Што боји простор између два знака; 
Најближи свету онда кад смо сами, 
Кад душа света шапуће из мрака, 
Учимо мудрост дружења с тишином — 
И љубав наша стари као вино. 

(25—27. V 1989)



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана