Која је други облик праха,
Угледао сам на дну мене
Тај осмех задржаног даха,
Што успео је да се згусне
За тренут на дно огледала;
Оком без боје и без зене
Будућност ме је погледала,
Немушто, мудро и без страсти,
Ко кућна змија под довратком;
Ма да је све у њеној власти
Још увек бол је за повратком
На средокраћу, равнотежу,
У стању мировања ваге:
Ал’ године се косо слежу
И мрве у архипелаге-
У сабијању овом земном
То двојника сам погледао;
Смешио се као Агамемнон
У двоструком огледалу.
