Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Иван Буњин | УСАМЉЕНОСТ



Ветар, кишица, магла што крије
Хладну пустињу воде. Жиће,
Све до пролећа ту мрије,
Дотад сви вртови пусти биће.
Сам у кући. За штафелајем
Тамним. И прозор пун промаје.

Јуче си са мном била, ама
Теби је са мном растужено.
Пред вече дана тог с кишама
Збориш ми о крају, ти жено...
Зашто, збогом? Сам, до пролети,
Без жене треба преживети...

Сад облаци, краја им нема,
Исти, за низом низ, проходе.
Твој траг под кишом крај трема
Расплину се, нали се воде.
Болно ми је ходати самом
У предвечерја сивом тамом.

За тобом викнути у трену
Хтедох: "Врати се, тебе љубих".
Но прошлости нема за жену:
Туђин сам јој, она ме не љуби.
Па шта? Наложи ћу камин, пити...
Добро би било пса купити.

(1903)


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта