облаке, куле, планине...
Тиха башта, сама,
натопљена,
увлачи се у себе саму,
ко претужни човек,
и сања ћутке.
Сунце напушта ветар
у облацима, и безвремено,
изокренуто,
у погребне фарбе,
умаће шиљке крошњи.
Из језера течног злата,
алатком ко починак,
у јатима, кроз пукотине
грања, прхну птице,
малецне и тихе.
Тихост. Једна жена
без љубави, за клавиром...
Звук кола, као суза
распрснута у прах, од зида,
до зида, погребан, сам
срцу истолик.
Сунце, у највишој нијанси
белог, успиње се,
с листа на лист.
А птице тужне, птице хладне,
у бајку се денуше.
Жена без љубави, за клавиром.
