опкољава нас и лови,
као таласи, као облаци,
грозоморни, тешки,
као туге,
којим нас дарују.
Где смо?
Шта хоће ове туге?
Зашто нам прилазе,
и куда воде...
Увек исте,
на исти начин.
Нагота им толика
да то више и није.
На нејав и на ненад
лице, и на студ,
који ништа не нуди,
и ништа не чека.
Нити их убијамо,
нити нас убијају!
Само расту, без предаха,
у не знам шта,
без ичег у шта би зуриле,
и слепе...