како си без себе, како само,
како далеко, увек, од себе самог!
Отворено у хиљаду рана, сваког часа,
као и моје чело,
твоји валови одлазе, попут мојих мисли,
и долазе, одлазе и долазе,
љубећи се, растајући се,
с вечним упознавањем,
море, и непознавањем.
Ти јеси а не знаш,
срце ти удара, а не осећаш...
Каква потпуност самоће, море само!