Ноћ млада, тиха и ведра,
успаваће свет, зрацима
свог месеца – јединца.
Тела неће бити,
и кроз прозор;
свежи ће ући лахор
да за душу пита.
Нико неће чекати да дођем,
из двоструког мог одсуства,
нит љубити спомен на мене,
између суза и миловања.
Али биће звезда и цвећа,
уздаха и нада
биће љубави по авенијама,
у сенци грана.
Исти ће клавир одјекивати,
као у овој ноћи,
али га нико неће слушати,
замишљен, са мог прозора.