Срце лажно, авети неодлучне!
Је л’ била додир лахора кад дуне?
Ил’ пролећа у бегу брза крила?
Била је тако прозрачна и лака
ко семе на ветру … Невидљива
ко што је осмех кад се у смех скрива.
У ваздуху мутна ко дрхтај барјака.
Барјак и осмех и семенка мала,
пролеће јунско, лахор из даљине …
Луда ли и тужна твога карневала!
Променљивост твоја у ништа се скрила
– о сећање слепо, о пчело горчине!
Не знам што си била, а знам да си била.
