са сивог неба пада први снег
и пада, пада. Како нем је свет!
Ни лист да шушне, међу гранама
ниједне птице, само сивило,
белина само, тишина, тишина.
И путник, што уз песму је и свирку
корачао кроз многе месеце
шаролике, зелене, сад је нем
постао, уморан од радости,
од ходања, од песама.
Језа га хвата, сан на њега струји
из ледених висина сивих, тихо
пада и пада снег...
Још из далеког пролећа и летње
увеле среће успомене зборе
и бледе слике које чиле:
трешњиног цвета латице што веју
кроз милу светлу плавет –
уз нежан лепет крила лептир млад
о влати виси, смеђ и златан –
из млако влажне летње шумске ноћи
отегнут чежњив птичји пој...
Путник те драге слике поздравља:
како су лепе биле! Понешто
лепрша још из оног Некад, засја
и угаси се: тамносладак поглед
очију заљубљених – непогода
по ноћи, муња, бура у тршћаку –
флаута која пева увече
кроз неки прозор туђи – ујутру
у свежој шуми оштар крејин крик...
(1956)
•Превео Бранимир Живојиновић
