празан кô надгробни камен;
не знадох да ће тол'ко да пече
кад останем сам
кад нема твоје косе да пољубац јој дам!
Сам лежим, потпуно тих је дом
и кандило угасло,
испружам руке ка телу твом
да загрлим те страсно
па нагињем к теби врела уста,
ал' љубим сâм себе и соба је пуста
када се нагло пренем –
свуд само мук је ноћи ледене,
звезда на небу подрхтава –
о, где је твоја коса плава,
где су ти слатка уста?
У сваком весељу сад бол само знам,
у сваком вину јед морам пити;
не слутих кол'ко ће горко бити
кад останем сам,
сам и без тебе кад морам бити!
•Превео Бранимир Живојиновић
(Из књиге Херман Хесе Песме, Београд, 2007)
