И једну јесен, да ми песма сазри
Да срце моје, слатких игара
Сито, вољније умре.
Душа, што за живота своје божанско право
Примила није, не смирује се ни у Оркусу;
Но, ако ми икад успе оно свето
Што ми је на срцу, песма:
Добродошао си тад покоју у свету сенки!
Задовољан сам тад и ако ме свирка
Мојих струна не допрати, ако једном
Поживим попут богова, не тражим више.
