Да је безбедан, тих,
Који би био мојој драгој штит
Од светских бура свих;
Да непристојних теревенки свет,
Ни звук возила што дречи,
Нити зујних жица сплет
У дому јој не зајечи.
Настојах да свагдањи таштина вир
Не успе како
Да усиса је и узме мир
Подло и полако,
И поуке те лукаво сруши,
Што с љубављу започех ја;
Па одох да јој с радошчу у души
Изложим дична дела та.
Погледа ме, па казујућ свој суд,
Сажаљив осмех даде:
“Зар само због овога толики труд?
Зар зато с ногу спаде?
Јадниче сустали, поврати дах.
Оронулости то води.
Све за џабе! То чега те због мене страх
Мени понајвише годи.”
С енглеског превео Борис Хлебец
